Ognjen Čekić

Serbian Holocaust

The photo shows Ognjen Čekić as a twelve year old boy.Born in Turjak in 1933, he lost most of his family. Mother Janja nee Matavulj, was killed by Ustashas in Stara Gradiška concentration camp. His sister Ivana died in Mlaka in 1942 as well as his siter-in-law - Stoja, a wife of his oldest brother Milo.Their son Živko - Ostoja's nephew - born in 1940, despaired in concentration camp without any trace.His father Jovo and the oldest brother Milo were deported to forced labor in Germany.The six younger brothers Čekić - Petar, Bogdan, Ognjen, Gojko, Đurađ and Živko were sent to the children concentration camp Jastrebarsko. Four-yearold Đurađ soon died from hunger at the hands of the brothers, a two-year old brother Živko was taken away by Ustashas, and brothers never heard anything about him. The Fourth Kordun Partisans' brigade liberated more than 700 children from the Jastrebarsko camp on August 26, 1942. With the brigade, holding each other for the hands, went the remaining four brothers Čekić. The oldest among them, Peter, immediately joined the Partisans. He died in 1944 as a fighter of the Sixth Krajina Brigade. Bogdan and Ognjen returned to his Kozara. Immediately after the war brother Gojko and father Jovan returned home, too.And they began to rebuild their lives.Ognjen lives in Belgrade as retired man, and widower.

Ognjen Čekić, June 12, 2011, Belgrade

Transkript intervjua na srpskom jeziku:

Deo 1.

Rodjen sam 1933. godine, 06.maja na Djurdjevdan. Bilo nas je dosta dece, nas šestorica braće i pet sestara, ali pamtim samo dve. Mom su ocu ženska deca umirala vrlo mlada sa četiri. pet godina. Jedna je umrla pred rat, isto tako mlada, a jedna je rodjena 1941, a 1942. je otišla u logor. Od nas šestoro braće bili smo svi u logoru. Jedan je umro u logoru Reka [deo kompleksa logora Jasterbarsko] i to na rukama svog starijeg a mog mladjeg brata. Taj mladji živi u Bosni. Jedan brat koji je bio sa mnom u logoru, onom specijalnom gde smo trebali da postanemo hrvatski janjičari - tu smo imali ustašku uniformu i vaspitavani smo vojnički - on je bio 1927. godište i čim su nas partizani 1942. oslobodili otišao je u aktivne borce. Imao je već četrnaest godina, [bio je] u petnaestoj i to su već bili vojnici u tim godinama. To je što se tiče nas dece.

Majku smo imali jako finu ženu, dobru ženu po mom detinjem sećanju a i po priči starije braće. Jako nas je volela, pazila i odgajala u ono vreme i u onim uslovima u kakvim smo živeli u selu. Držala nas je uvek dosta čiste. Kada bi iz opštine, odnosno iz sreza - jer Turjak je tada bio opština, to je sve bilo pre drugog svetskog rata,- kada je neko dolazio iz sreza onda je dolazio kod moje majke na ručak. Znači da je bila u selu poznata i čuvena domaćica.Imao sam tetke i po majčinoj i po očevoj strani. Otac mi je ostao siroče sa dve godine i odhranio ga je njegov ujak. [Moj otac] nije znao ni za oca ni za majku jer mu se majka odmah preudala čim joj je muž umro , a njen brat je uzeo oca i bio je ljut na svoju sestru što je oca ostavila kod rodjaka a udala se za jednog udovca. On [otac] je znao za ujaka i ujnu i to su mu bili roditelji. Mi smo bili jedina kuća, jedina porodica Čekića u Turjaku. Inače veća loza Čekića je u Grbavcima. To je susedno selo.

Živeli smo relativno dobro za one uslove. Kada kažem relativno dobro [znači] da smo, kao seljaci, imali dovoljno hrane i žita da sastavimo do iduće jeseni do nove berbe. Takvi su se već smatrali bogatim ljudima, jer nisu morali da rade ni kod koga za žito i ostalo. Imali smo uvek dobre konje i najmanje po dve krave. Majka je uvek morala da ima dosta mleka i sira za toliku decu i za radnike kada ima kopača, žeteoca, kosioca... Tada se sve ručno radilo, pa bude najmanje dvadeset radnika ako je žetva. Moj je otac imao sto dvadeset duluma, to je deset hektara i davdeset ari [zemlje]. Trebalo je te konje i krave hraniti, i svinje smo imali, imali smo i ovce ali vrlo malo jer nije imao toliko zemlje gde bi ovce mogao držati. Hoću da kažem da smo za te uslove u to vreme živeli bolje od drugih. Nismo mi bili bogataši, ali... Selo je, mi ga zovemo Turjake, a zaseok Samardžije i tu je samo jedina kuća Čekića, a drugo sve Samardžije. Kod nas se ti zaseoci vode po prezimenu. U tim Samardžijama je bilo samo pet kuća koje su imale konje i ti su se smatrali bogatim ljudima. Drugi koji su imali volove bili su srednji stalež, a većina nije imala tu radnu marvu, kako kažu kod mene.
Pre rata sam pošao u školu i završio dva razreda.

...............................................................

- Vaše selo Turjak je kod Bosanske Gradiške. Je li to bilo čisto srpsko selo?

Jeste, Turjak je... pa i nije. Turjak ima više sela. Turjak je bio opština. Tu su dva susedna sela bila hrvatska - Šimići i Mičije, ali pripadaju Turjaku. Gornji deo Mičija pripada Ivanjskoj. To su sve Hrvati i to je prema Banja Luci.

- Kako se Vi sećate početka rata?

Sećam se, nisam bio ni tako mali, imao sam oko devet godina, kako da se ljudi, dogovaraju, pričaju...Sva deca vole da prisluškuju kada neko razgovara. Sećam se da je moj pokojni otac, pošto je pod Austrougarskom živeo i bio austrougarski vojnik, kazao: "Ako ovaj Hitler bude kao što je bio Franjo Josip, neće nama biti ni tako loše. Franjo nije nikoga dirao ko je radio svoj posao". Sećam se kada su počeli prve taoce da kupe Hrvati, znači ustaše, oni su se zvali u početku žandari. Mi danas kažemo policija, onda su pre rata bili žandari. Zamenjeni su žandari - naši žandari Srbi su proterani i došli su Hrvati [na njihovo mesto]. Sećam se da je u selu par vidjenijih komšija dobilo pozive i otišli su da se odazovu, da se prijave, ali nisu vraćeni kućama. I moj je otac isto bio dobio poziv, ali je on, kao vredan seljak, poranio i otišao tamo rano. Svi su [još] spavali, samo je, na njegovu sreću, bio stražar. Stražar je bio mladić koji je tek primljen u tu službu, ustašku ili kako su je zvali, ne znam.

Deo 2.

On je bio sin dobrog prijatelja moga oca. Bio je Hrvat, komšija iz susednog sela, ali je moj otac sa njim bio dobar prijatelj, Moj otac je imao običaj da uvek nosi bombone u džepu, a u ono vreme dati detetu bombonu ili kocku šećera, to je bila velika stvar. On tako deci uvek izvadi bombonu iz džepa i da ako mu je neko dete simpatično ili ako je dete od poznanika ili prijatelja. I tako mu je taj dečko, mladić koji je već bio regrutovan u ustašku vojsku, hrvatsku, kada ga je video, a voleo ga je, rekao: "Čika Jovo, beži!". "Kuda da bežim?". "U šumu gde beže svi Srbi. Ko dodje ovde, taj kuću više ne vidi". I onda se moj stari, mi u Bosni za oca kažemo stari, vratio kući i rekao najstarijem sinu koji je bio oženjen: "Raspremaj konje i odosmo za Kozaru, ja i ti". Već su znali ljudi u selu da na Kozari ima neka organizacija ljudi koja se tu skupljala. Tada su se svi još zvali četnici, nisu se zvali partizani. Već je poznato da je na Kozari Mladen Stojanović sa jednom svojom grupom ljudi podigao partizanski ustanak. Baš je iz mog sela neki Piljo Stanišljević sa njim zajedno podizao ustanak. Nije mu [ocu] bilo baš jednostavno doći gore, iako je imao poznanstva. Recimo, imali smo kumove baš sa Kozare i taj partizanski štab, odnosno [štab] tog pokreta bio je u vezi sa našim kumom. Svejedno što se moj otac javio kumu i što je kum njima pričao ko je [moj otac], ipak su ga [oca] ceo dan preslišavali da nije neka podvala.

Sećam se dobro, bio je još početak 1941, partizani su tražili našeg kneza, a knez je bio predstavnik sela pri vlasti, znači pri opštini. Kao danas odbornik. Kada je [knez] raspoložen kaže da će otići na Kozaru da sa ovima [partizanima] razgovara, a kada malo popije kaže: "Vlast je u Turjaku, a nije na Kozari. Na Kozari su vukovi a ne ljudi". Par puta je tako on dobio poziv [od partizana], nije hteo otići na Kozaru i partizani su jednom došli noću i odveli ga. Proveli su ga pored naše kuće i uveli ga unutra. Nisu dozvolili majci da upali lampu, već onako u mraku. Otac je bio kod kuće, ali nije znao ko su. On je sa partizanima imao dogovor [da zna da ih prepozna] kada naidju . Bila je jedna jabuka ispod prozora. Kada bi se zatresla grana, udarala je po prozoru. To je bio znak. Ako nailazi neko od partizana zatrese tom granom i onda on [otac] zna da nisu hrvatski vojnici već partizani. Ovi su došli sa knezom koga su uhvatili da ujedno provere i moga oca koliko im je lojalan, ali nikakvih oznaka na njihovim kapama on [otac] nije video. U to vreme nije bilo još petokrake. Nosila se srpska zastava na kapi sa strane.

Kneza su smestili iza šporeta, a njih trojica su sela ispred njega. Moj ga otac nije prepoznao [jer je u kući bio mrak], a on [knez] nije smeo da progovori. Ispitivali su oca kako je u selu, šta ima novo, ali su ocu i dalje nepoznati, nikada ih nije video. Otac je pričao onako kako jeste: " U selu ima ljudi koji se odazivaju ovoj vlasti, poštuju je... Moramo poštovati vlast. Ima nas koji smo bili pod Austrougarskom pa smo i onu vlast poštovali, pa smo bili pod Kraljevinom, poštovali smo i tu vlast. Danas je nova vlast, a narod je dužan da poštuje vlast". "A kakav vam je ovaj vaš knez?". "Pa, mora da izvršava naredjenja, šta će on? Koliko može gleda da narodu bude dobro, ali mora da obavesti narod šta se dešava, ono što mu vlast kaže". U tom ovaj knez progovori. Nas je [u kući] bilo puno. To su bile kuće sa uglavnom dva odeljenja. Pošto je bilo zimsko doba, mi smo maltene svi spavali u toj jednoj sobi. Uglavnom deca i majka u jednom krevetu. Po petoro nas. On [knez] se javio: "Pa, evo, vidite ljudi da ja nisam bio loš za narod". Onda je jedan od tih partizana dreknuo: "Tebe nismo pitali ništa!". Sećam se, kolevka je bila i u njoj moja mala sestrica što je rodjena 1941. Uhvati [jedan od partizana] dete u povitku. kod nas su se deca ranije vezala u onaj takozvani povitak, podigne je iz kolevke i kaže: "Jovo, čije je ovo dete?". "Moje". On spusti polako dete i kaže:" Ako ne valja nemoj da kažeš da je dobro, pa da je sto puta tvoje". Hteo je da kaže da ako ti komšija ne valja, nemoj da kažeš da je dobar. Znali su [nepoznati] doći da pitaju za koga si. Ako kažeš - Za Dom, bićeš ubijen. "Za Dom" je bio hrvatski pozdrav . Ako kažeš -Smrt fašizmu, jer nosi trobojku [da bi te zavarao] a ustaša je, on te opet ubije. Tu su naivni ljudi vrlo često nasedali.

...................................

Deo partizana je [tokom ofanzive] uspeo da se probije [kroz neprijateljski obruč] prema Prijedoru. [Od onih] koji nisu uspeli, većina je izginula. Baš od ove Nade, što je trebala doći [danas] pa nije mogla, otac je tada poginuo, a majka joj je zaklana. Prve komšije Hrvati su je zaklali. Celu noć su je mučili, pa su je ubili.
Mi smo se iz zbega iz Kozare vratili u selo. Od susednog sela Grbavci nas deli samo jedan potok. Tamo su prošli Nemci i pokupili radno sposobne muškarce, a ostale nisu dirali.

- Kada je to bilo?

1942, kada je bio proboj [neprijateljskog obruča], kada je bila ofanziva. A kroz Turjak su prošle ustaše i sve nas su oterale u logor. Rekli su : "Idete samo na desetak, petnaest dana, ponesite što više hrane, poterajte svu stoku", da nam, kao, ne bi to propalo. Otac nam je posle rata pričao da je, čim smo tada prešli Savu, odnosno čim smo krenuli ka Savi, rekao svom najstarijem sinu, mom bratu: "Gotovo je. Više mi kuću ne vidimo, čim mi prelazimo preko Save u Hrvatsku". I već su na Savi na mostu sačekivali Hrvati i preuzimali konjske kajase, kočijaše izbacivali napolje i odmah skretali u staru Gradišku, jer Stara Gradiška je pored same Save. Staru Gradišku i Bosansku Gradišku samo Sava deli. Zove se Stara [Gradiška], jer u Hrvatskoj ima i Nova Gradiška.
Onda smo otišli u logor. Iz logora su odmah odvojeni otac i najstariji brat koji je bio oženjen.
Oni su otišli u ropstvo u Nemačku.
Obojica su trebala ići u rudnik. Cela ta grupa Srba je otišla u rudnik u Nemačkoj, ali moj otac nije hteo da ide. On je bio snalažljiv čovek. Tražio je komandanta logora da razgovara sa njim. Komandant logora je bio neki viši nemački oficir, ne znam šta je bio po činu. Interesantno da se taj šef koji ih je rasporedjivao na posao, uglavnom u rudnik, nije nešto protivio što moj otac neće da ide. Rekao mu je: "U redu, primiće te šef", i [otac] je otišao kod šefa. Pošto je otac bio austrougarski vojnik, služio je njihovu vojsku i dosta je nemačkih reči znao, vojnički je pozdravio. Znao je da je taj glavni komandant logora neki viši oficir i kaže: "Ja verni vojnik Franje Josipa, a vi mene terate da sa svojim sinom i ovim mladićima idem u rudnik. A ja se borio za carevinu Franje Josipa". Umeo je moj stari da podidje pod kožu. Onda ga ovaj pita: "Jesi li Srbin ili Hrvat?". "Ja veliki Horvat", [odgovorio je otac], jer oni u vreme Austrougarske nisu govorili Hrvat nego Horvat. Nije moj otac hteo reći da je Srbin. Znao je on da njima to ne odgovara. "Dobro, bićeš ti nama prevodioc. A znaš li nešto od zanata da radiš?". "Znam, ja sam stolar". I otac i svi mi smo prirodno obdareni zanatlije. Tako je moj odac dobio zadatak da opravlja klupe, stolice... Prvi posao mu je bio da napravi neke stepenice od dasaka.Pričao je kako nikada lepše stepenice nije napravio da bi dokazao da je stolar.

Deo 3.

Tako mi je otac u Nemačkoj, u ropstvu, prošao dobro. Odmah je dobio stalnu dozvolu da može da izadje u grad. Dobijali su i nekih para da mogu da kupe cigarete i [dobijali su] neko sledovanje. Posle se upoznao sa nekom Švabicom koja u kiosku prodavala cigarete. Ona se njemu žalila kako joj je ruska banda ubila muža na ruskom frontu, a on se njoj žalio kako su mu partizanski banditi ubili ženu. Nije rekao da mu je žena u logoru. Tako su postali veliki prijatelji [jer su] oboje kažnjeni od neprijatelja, od komunista. Brat je loše prošao jer je bežao. Bio je mlad, pun ambicije. 1941. je bio otišao u partizane. Da nije otišao, poginuo bi. Prvi put [kada je bežao iz Nemačke] je uhvaćen u Sloveniji. Posle su ga ponovo vratili u rudnik. Kazna mu je bila da ponovo ide u rudnik ali ne u cipelama već bos. Drugi put je ponovo pobegao, ali tada je uhvaćen odmah u Austriji. Tada je bio osudjen na mesec dana zatvora zbog drugog bekstva.

Tih mesec dana zatvora je bila smrtna kazna pošto niko nije izdržao mesec dana. Ne znam kako se zatvor zvao, ali kada je otac saznao da je brat tu, preko te Švabice je saznao za jednog advokata iz Sarajeva. Bio je musliman, ali je tamo [u Nemačkoj] živeo i bio advokat. Ona je njega poznavala. Da li ga je platila ili nije, da li je iz prijateljstva učinio, ne znam, jer moj otac nije mogao da ga plati. On je prvo moga oca doveo u zatvor da vidi sina. Sada sam zaboravio da li je bilo petoro ili sedmoro gvozdenih vrata i stalno ideš niz stepenice u podrum. Jedna vrata, pa druga, treća i tako redom, i kada je došao do prostorije gde mu je bio sin, tu je bila voda do pojasa. Na drugoj strani preko puta od vrata bila je jedna daska iznad vode. Dok čovek ima snage da se popne na tu dasku, nije u vodi. Ali mora kroz tu vodu proći da bi došao do te daske. Kad je došao otac, moj brat se digao, došao do vrata i poljubio oca. Moj stari nije mogao da progovori, steglo ga je [u grlu] i onda je počeo da plače, a sin mu je rekao: "Stari, idi i vodi računa o sebi. Ovo je moja sudbina". Znao je da odatle izaći ne može. Posle je taj advokat uspeo da ga izvuče kao da mu je to bilo prvo bekstvo [a ne drugo].

- Šta je bilo sa Vama, mamom i ostalom porodicom?

Od nas četrnaest članova koji smo otišli u logor, ostalo nas je pet živih. Otac i najstariji brat su ostali u Nemačkoj kao zarobljenici. Ja i brat Bogdan koji je bio sa mnom u logoru, mi smo stalno bili zajedno, ostali smo živi i [bili] i sa partizanima i kasnije kod Bogdana Dakića 1943, a 1944. smo došli da sami kućimo našu kuću.

- Da se vratimo na Staru Gradišku.

O Staroj Gradiški sam rekao da smo bili u logoru. Tu su mi bili majka i snaja i sestra. One su iz Stare Gradiške otišle za Sisak,Jasenovac........ Kada sam bio u Jasenovcu, video sam na spisku nastradalih ime majke, brata, jednog brata, drugog brata. Jedan brat mi je poginuo u partizanima. Sin moga brata [Mila] je imao dve godine. Bio je godinu dana stariji od moje sestrice. Bio je jako lepo i mirno dete. On je sa mojom mladjom braćom Djurdjom i Gojkom bio u logoru Reka. Njega je odmah drugi dan [po dolasku u logor] časna sestra odvela [svojoj] kući. Nešto joj je to dete zapelo za oko. Ona je njega dovodila u logor. Moj brat Gojko, koji je još živ, pričao je da ga je ona obukla i oprala, da je imao lepu belu košuljicu, pantalonice, da je bio normalno uhranjeno dete.

Kada su nas partizani oslobodili [kada smo bili u logoru Jastrebarsko, posle Stare Gradiške], oni [ustaše] su te logore iz Jastrebarskog raselili po drugim mestima jer im tu više nije bilo sigurno da drže logore pošto je tu šuma, [odnosno] planina Žumberak [gde je bilo partizana]. To je pored Jastrebarskog. Kada su nas partizani oslobodili, mi smo već za sat vremena bili u šumi. Tu je uvek bilo partizana, iako je to relativno blizu Zagreba. Taj logor [Reka] gde mi je bio mladji brat Gojko, raselili su po drugim mestima. Na granici sa Madjarskom je bio neki dečji logor [u koji je Gojko preseljen]. Jedan mladi ustaša, koji nije nosio oružje već je radio u kancelariji, prolazeći pored tog logora video je moga brata koji je ličio na njega kada je on bio mali. Uzeo ga je iz logora i doveo kući i rekao svojoj majci: "Ovo dete da čuvaš". A majka mu je bila velika ustaškinja i rekla: "To srpsko pseto?". "Majko, ako išta ikome kažeš, znaj da mene nemaš. Pogledaj onu sliku na zidu i njega. Vidiš da je isti ja". Otac tog mladog ustaše je bio jako dobar i voleo je Gojka. Taj je mladi ustaša izvukao [iz logora] još oko četrnaestoro srpske dece i sve ih je, da bi ih spasio, podelio rodjacima i dobrim prijateljima u selu. Uglavnom su to bila deca sa Kozare, a nešto ih je bilo sa Korduna i Banije. Od svakog deteta je uzimao podatke: ime, prezime, kako se otac zvao, da li je kod kuće [dete] imalo krave, volove,konje, kera, kako su ih zvali... Sve čega se dete sećalo on je zapisao.. On je isto spasao jednog komšiju iz mog kraja. Njihov katolički pop [iz tog sela] je znao dobro nemački i ovaj je zamolio popa da to prevede na nemački, pa je to poslao u nemačke novine.Te nemačke novine [video je] jedan zatvorenik, logoraš koji je bio sa mojim ocem, "Jovo, ovo je tvoj sin. Lepo piše Čekić Gojko, živi kod toga i toga, u tom i tom selu, otac mu je Jovo, majka Janja". On [Gojko] je bio 1934. godište, a to je bila negde 1942, možda 1943, i sećao se kako su se zvali i konji i ker, kako se zovu braća, otac, majka... Moj otac je nešto znao nemački, mada je ovaj drugi znao više, znao je i da čita, i pošto je [u novinama] bila i adresa, otac je napisao pismo tom gazdi. "Ako je ovo moj sin, a sve se slaže [svi podaci],", pisao je "želeo bih da se sa Vama dopisujem". Ovaj [ustaša] odvede maloga i slika ga, a onda napiše pismo i pošalje sliku mome ocu, jer je pošta izmedju Hrvatske i Nemačke normalno radila. Tada se moj otac uverio [da je to stvarno njegov sin] i dopisivao se sa tim čovekom.

- Koliko ste vremena proveli u Staroj Gradiški i gde ste odatle otišli?

U Staroj Gradiški nismo nas trojica braće proveli puno vremena. Ne znam da kažem koliko, ali ne dugo. Da li je to bilo petnaest ili dvadeset dana... Dva prizora iz Stare Gradiške [su mi se urezala u sećanje]. [Sećam se] jednoga Steve Stojakovića,njegov sin je bio ovde upravnik vojne bolnice "Rifat Burdžević". On [Steva] je bio partizanski odbornik i nije se predao 1942. godine kada smo otišli za Gradišku. Njega su kasnije uhvatili, a sticajem okolnosti u logoru Stara Gradiška mi, deca i žene, smo svi bili napolju. To je kao da si na stadionu, na betonu, ali nije bio ni beton već zemlja. Bio sam blizu kapije gde je majka bila sa nama. Ceo taj kompleks je bio pun naroda, ali su nekako druge žene iz mog sela bile na drugoj strani. Znam da nijedno dete iz mog sela nije bilo tu gde sam bio ja. Kada su provodili tog Stevu Stojakovića dvojica su ga ustaša sve vreme kundacima tukli u ledja, u kičmu.

Deo 4.

On je bio jak, krupan čovek i sve je to izdržao. Kada su Nemci postrojene [muškarce] odvajali za Nemačku, ustaše su ga odvojile da ne može da ide za Nemačku. Njega je trebalo streljati. Nije se predao, a bio je i odbornik, pravi partizanski aktivista. Kada je ova [kolona za Nemačku] prolazila, on se jednostavno iz ovog stroja koji je za streljanje prebacio u ovaj što je za Nemačku. Ćutao on, ćutali i ovi drugi i kada je Švaba nakupio [ljudi] koliko mu je trebalo, komandovao je na levo krug i pravo u kamione i na voz za Nemačku. Tako je on ostao živ. To mi je bio jedan težak prizor, jer sam posmatrao kako ga tuku i zamišljao da tako sada negde tuku i moga oca.

Još jedan prizor u Staroj Gradiški mi je bio težak. To što smo gladovali, to se zna. Nismo imali šta da jedemo, davali su nam neku kuvanu vodu sa malo kukuruzovog brašna. Ali, bilo je vrlo teško kada su nas odvajali od majke. [Brat] Petar koji je bio 1927, godište je bio ozbiljniji i sa njom se pozdravio, a mi svi drugi koji smo bili manji, svi smo se hvatali za nju, za suknju, za noge. Ona nas je oko sebe prikupljala, a ustaše je šamaraju i nas skidaju sa nje kao da smo neki kučići i bacaju nas u stranu. To je prizor koga ne volim da se sećam.
Kada smo odatle stigli u Zagreb, tu sam opet imao jedan šokantan doživljaj. Već su nas odredili za logor za buduće [ustaške] vojnike. U Zagrebu smo odmah otišli na kupanje i odmah dobili neka njihova odela. One naše krpe su bile pune vaški i to je bačeno. Dali su nam neka odelca, jesu dečja ali su imala dugmad i slovo U , kao ustaška uniforma. Tu smo ošišani do glave. Ja, kao dete sa sela, prvi put vidim kupatilo, ali grupno kupatilo, sa tuševima. Kad se otvore vrata, unutra se ništa ne vidi iako ima sijalica. Ništa se ne vidi od pare. Jedan ustaša koji nas je puštao grupu po grupu unutra na kupanje, se iživljavao: "E, sada idete da se ugušite. To vam je kraj života. Pozdravite se sa životom, odavde ne izlazite živi već mrtvi". Sa takvim rečima nas je puštao unutra u kupatilo, a tu samo para od tople vode. Znam da sam tada zagrlio svog starijeg brata Petra koji je kasnije poginuo u partizanima. U njemu smo videli oca, ipak je bio najstariji od nas trojice. Zagrlio sam ga i opraštam se od njega i on od mene. Idemo tamo sva trojica da se ugušimo. Pustili nam vodu, ono voda mlaka, lepa. Okupali se i izašli na drugu stranu gde su nam dali ta odelca. Pomislim:"Majku mu, ovaj nas je slagao". To je bila takva radost - ostao sam živ!

Kada smo došli u Jastrebarsko, nisu imali prema nama neke velike milosti što smo mi buduća vojska. Svako jutro, to ima zabeleženo i u knjigama kod Lukića, to je sačuvano i u Crvenom krstu u Zagrebu, ima i ovde u muzeju, jedan je seljak puna kola mrtve dece iz našeg logora odvozio. Ujutro ih odveze, sahrani i preko dana kopa rupu za sledeći dan. Grobnicu [kopa]. Ima sačuvana njegova sveska gde piše da je tog i tog datuma toliko komada [dece] sahranio. Po tome [na osnovu toga] je verovatno dobijao platu. Ne kaže toliko dece, već toliko komada. Zna se čega.

- Od čega su ta deca umirala?

Od gladi. Uglavnom od gladi i od raznih bolesti. Kasnije sam razgovarao sa lekarima i pričao sa ljudima o tome kakav su interes [ustaše] imale da nas toliko muče sa gladju kada su od nas već hteli da stvore [svoju] vojsku. Da nas muče sa onim trčanjem, marširanjem... Tu je odmah pored logora bio manastir i u njemu molitva pre doručka, molitva pre ručka, molitva pre večere, to obavezno, a hrana nikakva. Njihova hrvatska deca bace jabuku preko žice a mi svi trčimo na onu jabuku da je uzmemo. A jabuka koliko hoćete uz put. Da barem hoće da nam ubace sepet jabuka, nego jednu po jednu i smeju se a majke ih vode. Kakva je ta majka koja vodi svoje dete i posmatra kako se to njeno dete iživljava na muci ove druge dece. Kao da mi nismo deca, kao da smo majmuni u zoološkom vrtu pa mu baciš bananu da se smeješ kako on čerupa tu bananu. Nikada to ne mogu zaboraviti. Da ta majka ne kaže detetu da to ne radi, već i ona posmatra i uživa u tome kako se mi tamo lomimo za tu jabuku.

Išli smo u bašte da plevimo luk, pasulj i drugo i da čupamo travu. Da li su te bašte služile za logor ili su bile privatne,od nekih gazda, nemam pojma.

Jedan od doživljaja je kada nam je u posetu došao Artuković. To je i bio njegov logor, on je i osnovao taj logor ustaške mladeži. Zna se ko je bio Artuković - ministar unutrašnjih poslova [NDH]. Mi smo svi bili postrojeni i, koliko se ja sećam,] on je nas pozdravio sa: "Dobar dan janjičari moji" i meni je to bilo [zvučalo kao] nešto lepo. Tada smo imali dobar ručak. Kada je on otišao, ja se pohvalim starijem bratu Petru kako je ovaj čika dobar. Petar je bio jako ljut, bio je [ inače] prznica. "Nemoj da te sada izmlatim. Otkuda ti znaš ko je dobar a ko nije dobar!". "Pa kako nije dobar", kažem ja "zove nas jagnjad". A ja kao dete voleo janjce. Ono janjičari ja sam povezao sa jagnjadima.

Jedna mlada časna sestra, jer su tu bile časne sestre [koje su vodile logor] , imala je brata u partizanima i javila im da će grupa odrasle dece biti streljana odredjenog dana. Jedna banijska partizanska jedinica je dobila naredbu lično od Tita. Kada je Tito saznao za taj logor , dao je naredbu toj jedinici da se taj logor mora uništiti i deca osloboditi. Oni koji mogu, da krenu sa partizanima, a koji ne mogu da ostanu, ali da se logor kao logor uništi. Taj telegram koji je Vrhovna komanda poslala toj jedinici, nalazi se i danas ovde u Muzeju 25.maj [u Beogradu], kao i odgovor komandanta jedinice da je zadatak izvršen. Zadatak je izvršen noć pre nego što če ovi ići na streljanje i to bez ijedne žrtve , sa [samo] dva ranjena vojnika. Slučajno se poklopilo da je tog dana bila neka proslava u Zagrebu, pa su sve ustaše povučene u Zagreb. Ostali su domobrani a oni nikada nisu pružali neki otpor. Tako su partizani ušli slobodno [u logor]. Jednoga su ubili na kapiji, a na kapiji je uvek bio ustaša, nikada domobran. Te noći je časna sestra koja je bila upraviteljicalogora, troje dece krampom ubila. Ubila ih je kada su već partizani nadirali unutra i posle se sa ostalim [časnim] sestrama zaključala u manastir. Partizani su obili vrata manastira i pohvatali ih. Sva su deca vikala u glas: "Tu babu ubijte! Babu ubijte!", pošto je ta upraviteljica manastira bila stara, "a ovu malu ne damo nikome!". Ta ["mala"] je bila najmladja i ona je i krenula sa partizanima, jer održavala je i vezu sa njima. Krenuo je i jedan lekar, da li dobrovoljno ili su ga poveli, ne znam. Uglavnom, to je lekar koji je u logor dolazio skoro svaki dan i pregledao decu. Tu ih je odvajao i znao je da će deca koju odvoji umreti. Imali smo pet baraka, a jedna od njih je bila kao bolnica. U njoj su i umirali.

Kada smo, onako radosni [što su nas oslobodili], došli [u šumu kod partizana], ceo taj dan su avioni nadletali tu planinu Žumborak i bombardovali. Ali, partizani su otprilike kilometar dalje [od mesta gde smo se nalazili] maskirali neke barake i naložoli vatru [da izgleda kao da smo tamo],

Deo 5.

tako da su avioni tamo bacali bombe u prazno, a mi smo ovamo bezbedni bili u šumi i čekali noć.

Nas je u logoru bilo oko sedam stotina, a sa partizanima nas je krenulo oko tri stotine onih koji su mogli da idu. Mene su partizani odvojili [da ostanem]. Oba starija brata su mogla da idu [sa njima]. Ovaj stariji je bio 1927. godište i on je odmah postao borac. Tada sam se bio uplašio jer ostajem i bez ove braće. Tada je najstariji brat Petar rekao: "Ne. Ovo mi je brat. Ja ću da ga nosim, ali ga ne ostavljam. I za jednog malog Mirka iz našeg sela je isto rekao: "Ni jednog od njih dvojice ne ostavljam". Taj Mirko je negde ostao, a ja sam prošao ceo taj put od tri dana i tri noći od Jastrebarskog, pa nekuda ispod Zagreba do Korduna na slobodnu teritoriju. Noću putujemo. Ispred nas dece je partizanska vojska, iza nas je vojska - ako neko [dete] padne, da ga partizan podigne. [Neverovatno je] kako smo mi, deca, bili toliko disciplinovani. Oni nas danju u neko žbunje, trnje [sakriju]. Sećam se da sam bio pokriven onim lozama od bundeva. Ceo dan sunce peče, a ja ležim tu, ne smem da dišem da ne bi odao položaj. Zamislite dete od deset godina! Kada smo došli na slobodnu teritoriju u Medeno polje, to je na Kordunu ili Baniji, tu smo dobili da pijemo vodu sa bunara. Tu stoji jedan partizan i svakom daje po lonče vode, ne više. Kada svi prodjemo, onda opet mogu da dodjem na red po još jedno lonče. Posle su nam dali po jedno parče hleba namazano verovatno pekmezom, ne znam. Morao je biti pekmez jer se sećam da je bilo [nešto] crno. Gladni smo, pa nam je krivo što nam daju samo jedno parče hleba, a došli smo sa partizanima na slobodnu teritoriju, gde nema ustaša. Posle jedno sat vremena dali su nam opet po jedno parče. Oni su nam odmah mogli dati dva, tri, četiri parčeta, ali onda bismo se onako gladni i iscrpljeni naduli i možda pomrli.

Tu smo ostali dva dana. Odatle smo volovskim kolima prebacivani dalje. Medjutim, jedna kola su se usput pokvarila i nisu došla. Nas desetoro dece je ostalo da čeka sledeća kola koja su sutradan došla. Odatle smo otišli u Martin Brod, dok je ona prethodna cela grupa otišla u Podgrmečje. Ne znam kako se to mesto [u Podgrmečju] zvalo, ali je uglavnom to mesto obišao Tito. Tu su mi bila braća i moj brat Bogdan je zamišljao da je Tito grdosija, vodja, veliki čovek, da je to neki Kraljević Marko. On je završio osnovnu školu pre rata i učio je o tim našim junacima. On je Tita tako zamišljao, pa kada ga je video razočarao se. Mali [nizak] čovek.

Mi smo otišli u Martin Brod i bilo nam je lepo. Imali smo jednu partizanku koja je bila zadužena za nas. Bila je muslimanka. Vodila je brigu o nas desetoro dece. Posle je opet bila neka ofanziva i otišli smo u Bihać. Tu smo prezimili i dočekali proleće 1943. Opet ofanziva i Iz Bihaća smo krenuli prema Grmeču. Na Grmeču smo došli u jedno selo Seperovci ili Sekerovci,ne znam tačno. Tu je još bila slobodna teritorija jer su Bihać Nemci i ustaše zauzeli. Ta naša muslimanka nam je rekla da ima jedna veća grupa dece iz Jastrebarskog. Jedan [od nas] je rekao da ima brata sa kojim je bio i ona ga je odvela i našla tog njegovog brata, ostavila ga tamo sa bratom i uzela drugo dete , tako da je uvek imala desetoro dece. Onda sam joj i ja pričao da sam imao dva brata, tako da je otišla sa mnom i našao sam i Petra i Bogdana.

Tamo su mi rekli gde mi je najstariji brat [Petar]. Bio je u nekom sobičku i [kada me je video] tako se izvikao na mene i odmah me sa vrata isterao napolje. Toliko je vremena prošlo, nismo se videli i tako me izbacio napolje kao tudjina! A šta je u stvari bilo? On je rasklapao jednu ručnu bombu i vadio upaljač i barut,šta ja znam šta, pa ako pogine on da ne poginem i ja. Posle se sa mnom izljubio i rekao mi zašto me izbacio.

Posle je on dobio tifus i bio je smešten na jednom tavanu. Tifusaru niko nije smeo doći jer je to zarazna bolest, pa sam se ja prikradao kod njega na tavan i donosio mu mokre krpe. Pitao sam ga šta bi [hteo]. "Samo mi donesi mokru krpu". Da mu stavim na prsa. Ja sam kvasio neke krpe i donosio mu ih, sve kradom da me niko ne vidi, jer sam znao da ne smem ići kod njega. Nije smeo niko izuzev bolničara, a tu nije bilo bolnice. Dva dana sam ga obilazio. Bio je pod visokom temperaturom. Posle je prebačen u partizansku bolnicu i ostali smo nas dvojica [Bogdan i ja].

Iz tih Sekerovaca smo , pred neprijateljem, ponovo krenuli i došli u mesto Srb u Lici [u Hrvatskoj]. Ne mogu sada opisivati koliko smo putovali i kuda smo išli. Kretali smo se onako kako je situacija dozvoljavala. Sve peške, naravno. Znam da je to Srb, a Srbac je u Bosni na Vrbasu. Tu nas oni seljaci uopšte nisu lepo dočelali. Partizani su nas rasporedili po kućama. Brat i ja smo bili kod jednog gazde, to je bilo jedno dvorište ali sa dve kuće. Posle smo saznali da su tu do tada bili četnici pa zato partizani nisu bili uopšte dobro primljeni. Tu u Srbu smo ostali možda dvadeset dana, ako ne i celi mesec. Znam da je bio sneg i ja sam išao da čuvam ovce od tog domaćina. Tu smo se i hranili. Imali su oni i ovaca i krava i sira... Imali su šta da jedu. Nisu oni bili pod ustašama, nego pod četnicima. Od tog našeg glavnog [gazde], dede kako smo ga zvali, snaje su bile u kući a dva sina su mu bila u četnicima.
Posle jedno dvadeset dana čujemo mi da je ta naša partizanska jedinica krenula prema Petrovcu. Nama naše gazde to nisu htele da kažu, jer su računali da ako im sinovi izginu, neće imati muške dece, pa bi onda nas uzeli da im budemo čobani. Ipak su od nas imali neke koristi.

[Kada smo to saznali] krenuli smo to posle podne ja, brat i još jedan što je bio u drugoj kući. Negde noću čujemo da se dalje ne može, ispred je neprijatelj. Onda nas partizanska patrola sprovede u jednu malu kućicu a u njoj jedna žena sa troje dece. Kuva nešto. Naše torbice su bile pune. Dali su nam [naše gazde u Srbu] i hleba i sira i malo slanine i soli, što je u ono doba bilo vrlo važno. Sva trojica smo to imali ali nismo smeli da jedemo jer nismo znali kada ćemo [ponovo] dobiti hranu i kada ćemo naići negde gde ima hrane. [U ovoj kućici] nema svetla, osim onog od vatre koja gori u ognjištu i nešto se kuva. A žena kuva koprive na vodi, bez ičega. Tada sam prvi put jeo koprive. Tada su moj brat i ovaj drugi, oni su bili istih godina, 1929. godište, dali toj ženi malo hleba, malo soli, malo sira, a ona je nama dala tih kopriva. Ništa u koprivu nismo stavili, samo smo je posolili i slane koprive sa vodom bile su nam odlična hrana. Tako smo se tada najeli kopriva. Njoj je dobro došlo jer je dobila malo soli, sira, hleba i to je ostalo njenoj deci.

Ujutro smo krenuli dalje i kada smo bili na jednom brdu, ja kažem bratu: "Pa ja sada znam gde smo. ovo je Martin Brod". Tamo gde sam bio kada sam se rastao od braće. Poznao sam po jednoj kuli. Jeste da je ta kula bila srušena u ofanzivi. Da li je bombardovana iz aviona ili topovski, nije važno, ali je ipak [delimično] ostala.

Deo 6.

Tu smo se spustili u Martin Brod i čuli smo od naroda da je partizanska jedinica krenula dalje. Odatle počinje manje-više ravnica sve do prema Bosanskom Petrovcu. Mi smo ceo dan putovali i nailazili na neka sela i dodjemo do nekog sela gde nam je rečeno da ne smemo ni od koga ništa uzimati zbog tifusa. Ulazimo nas trojica u jednu kuću, dve žene leže u krevetu. Jedna je toliko crvena kao da si je polio vrelom vodom. Garantovano je imala tifus. A na stolu stoji ceo hleb. Očima jedeš taj hleb, a one kažu: "Deco, evo vam hleb, jedite ga, mi ne možemo". Kako da uzmeš hleb kada su nas ubedili da ako uzmemo hranu od negde gde se nalazi tifusar da ćemo i mi dobiti tifus i da ćemo umreti. I nismo uzeli taj hleb, već smo produžili dalje i išli, išli, išli...

Negde predveče, u suton, došli smo do Petrovca. A tu, deca ko deca. Nadjemo jednu ručnu bombu i onaj treći što je bio sa nama baci je u neko kamenje i bomba eksplodira. Jedno desetak partizana dotrčalo je nazad [ka nama] da vide da nije neka ustaška banda.

U Petrovcu smo bili razmešteni po muslimanskim kućama i tu smo mi deca od strane muslimana lepo dočekani. Medjutim, ja sam se bojao i muslimana i Hrvata i nisam hteo da večeram. Bio sam gladan kao pas, ali nisam hteo da jedem. Deda, stari musliman , rekao je ženi i snajama: "Nemojte dete terati. Uplešen je. Ješće on, ali treba da prodje malo vremena. Kaži ti svome dedi zašto nećeš da jedeć. Da li si sit?". "Nisam, gladan sam ali se bojim". "Čega?". "Da me ne otruješ", rekao sam otvoreno. "Da hoću da te otrujem ne bih ja ovo jeo". Tada on uze parče hleba, zagrize ga i da ga meni. Sada sam hteo hleb, ali ne i drugu hranu dok se ne uverim da je dobra. Sada su i deda i ostali počeli da jedu iako su već bili večerali da bih se ja oslobodio i jeo. Tako sam ja na kraju večerao, sutra doručkovao a onda smo odmah krenuli dalje.

Iz Petrovca smo krenuli ka Kozari. Trebali smo da predjemo preko Petrovačke ceste. Niz nizbrdicu se silazi na cestu a odatle je ravnica. Cestom su išli nemački tenkovi. Kada je naišao poslednji tenk, jedan partizan je skočio sa jedne stene [koja je bila iznad ceste] pravo na tenk, ubacio bombu u otvor tenka i onesposobio ga.

Na tom našem putu [ka kući] borbe su vodjene uglavnom noću i u ranu zoru. Nailazili smo na leševe partizana, ustaša, Nemaca. Tu su ginuli sa svih strana. Na to sam kao dete bio toliko navikao da mi je bilo svejedno da li prelazim preko nekog balvana ili mrtvog čoveka. Na kraju smo prošli Knež Polje, Miloševo Brdo, Podgradce i Grbavce i došli do mog Turjaka.

Medjutim, tokom tog dela puta od Petrovca do Turjaka nismo imali kod koga da se smestimo. Ja sam bio jako bolestan i imao sam temperaturu. Mogli smo da se vratimo u onu našu partizansku jedinicu koja se smestila u selu Podgradci, ali je mene [ i brata] primio kod sebe jedan naš [dalji] rodjak Bogdan Dakić [iz sela Donja Jurkovica]. Taj Bogdan Dakić je 1942. obrao naše voće, kukuruz i pšenicu koju je moj otac posejao, pa je na neki način bila i njegova obaveza da nas prihvati. On je bio partizanski odbornik [u selu] i puno puta je želeo da ode u partizane [u borbu] ali ga nisu primili jer je bio korisniji da radi u ilegali nego da bude borac.

Sećam se uskršnjeg posta. Bogdanova stara majka bi pre umrla nego da se za post omrsi, a u kući je bilo svega [od hrane]. Uglavnom smo tada jeli pečeni krompir, a ja sam bio željan surutke i kiselog mleka. Kada sam ozdravio, čuvao sam goveda i ovce. Bogdanova majka je bila vrlo stroga. Kada bih kući doterao krave koje su se dobro napasle ona bi me uvela u špajz, kod nas kažu mlječar, od koga je ona jedina imala ključ. Tada bi mi davala da se najedem kajmaka, hleba, sira, ali uglavnom kajmaka. Ali, ako bi primetila da krave nisu dovoljno jele,ostajao sam bez kajmaka. Doduše, brat i ja nismo spavali u kući, već u štali, ali najvažnije je da nismo bili gladni.

- Kako se zvalo to selo?

Donja Jurkovica.
Oslobodjenje smo dočekali sa velikom radošću. Kada su oslobodjeni Banja Luka i Gradiška, ljudi su pohrlili u Gradišku, a medju njima je bio i moj brat. Bilo je tu pljačkanja dućana i muslimanskih kuća čiji su stanari pobegli. Moj brat je [tada smo već bili u Turjaku] odatle doneo dve šerpe, neke kašike i dva,tri plehana tanjira. Imati šerpe je bilo pravo bogatstvo.

Već u maju 1945. neki su se ljudi vratili iz Nemačke. Medjutim, niko od tih ljudi nije video ni oca Jovu ni brata Mila, Znali su da su bili u logoru, ali posle logora nisu ih videli. Otac i brat su došli tek u junu, bilo je prošlo više od mesec dana od oslobodjenja. Bratu i meni je bilo teško, svakome je neko došao a jer nama niko, ostajemo sami.
Jednoga dana sam čuvao jednu kravu i dve ovce što smo imali, kad dolazi moj komšija vršnjak, čiji je brat došao iz Nemačke čim je Nemačka kapitulirala. Rekao mi je: "Ognjene, idi kući, eno Jove i Mila kod kuće". "Ako me lažeš, ubiću te!". "Izadji na brdašce, pogledaj, eno ih sede na tremu".

..............................

Kad sam došao kući, tamo su bili i otac i brat. Tada sam saznao zašto nisu ranije došli. Brat je hteo da krene odmah posle pada Nemačke, ali otac mu nije dao. On je bio iskusniji i stariji i rekao mu: "Sine, sada se ne ide kući. Sada možeš da pogineš od svakoga - i od Nemaca i od Rusa i od Amerikanaca. Sada je zbrka. Nemci su se predali ali sigurno još ima onih koji će ubijati.

Deo 7.

Kako ćemo dokazati Rusima i Englezima ko smo. Bolje da ostanemo za sada ovde". Kada su krenuli nazad malo su išli vozom, ali od Maribora do Turjaka su išli peške. Peške su prešli Sloveniju i Hrvatsku da bi došli kući.

- Da li možete još jednom da kažete ko je sve od Vaše najbliže porodice stradao?

Brat Petar u partizanima, majka Janja, snaja Stoja, brat Djuradj i sestra Ivana. Ona nije bila krštena jer je rodjena 1941, a tada više nije bilo popa, a pošto je rodjena na Ivandan dobila je ime Ivana. Za bratovog sina koga je odvela časna sestra ništa se ne zna. On nije nastradao u logoru i verovatno je ostao živ, ali je [u tom slučaju] bio pokršten i [živeo] kao Hrvat [bio je suviše mali da se ičega seća]. Njih šestoro je nestalo.

- Da li znate koliko je Vaše selo imalo žrtava?

To ne znam, ali mogu da kažem da ako nije svaka druga onda je garantovano svaka treća porodica nastradala 100%. Od porodica gde su neki ostali živi, više od polovine ih je stradalo. Kuća moga oca je posle rata bila najbrojnija jer smo otac i nas četiri brata ostali živi. Znači nas petoro. Bilo je mnogo porodica u kojima je samo jedan član ostao živ. Recimo, od mojih bliskih rodjaka samo je jedna devojka ostala živa, drugi su svi pobijeni. Kod nas [u selu] nije bilo kuće sa manje od deset članova porodice. Bilo je puno dece, jer u to vreme žene su radjale dok su mogle. Bilo je retko da neko ima samo jedno, dvoje ili nijedno dete. Ko je mogao da ima dece, tu su se deca radjala kako je Bog odredio.